Književnoumetnička građa raspoređena je u romanu kao sistem priča u priči.
Između priloga i epiloga kao okvira, nižu se različite priče koje pričaju Zaim, Bas, Haim, Ćamil, fra Petar.
Sadržaj priča oblikovan je tehnikama naratora. U okvirnoj slici priču počinje mladi fra ratislav. Od njega pripovedanje preuzima fra Petar, pa ga predaje Haimu, a od Haima priču preuzima Ćamil. U kulminaciji romana, a to je ono mesto koje sadrži opis Ćamilove nesreće, ponovo se javlja Haim, kao narator, ali u ulozi fra Petrovog sabesednika, zatim opet priča fra Petar i na kraju, u drugom delu okvirne slike, sa nekoliko poteza roman završava fra Ratislav.
Narator koji je trenutno na sceni koja trenutno priča svoj deo romana po pravilu uvek najavljuje narednoga.
U okvirnoj priči pojavljuje se neimenovani mladić koji stoji pored prozora fra Petrove manastirske ćelije i ganuto se seća lepote fra Petrovog pričanja. Pripovedačevo objektivno pripovedanje je u trećem licu. Na prostoru carigradske tamnice pripovedač je uglavnom u fra Petrovom vidokrugu, čime se postižeutisak ne posrednostiu opisivanju. Fra Petrova saznavanja motivisana su uvođenjem Haima, Jevrejina iz Smirne i uhapšenicima koji su o svemu što se događalo u „Prokletoj avliji“ na čudesan način saznavali i sami dodavali i kitili. Kao što se oko fra Petrovog svežeg groba, u opštoj belini rumenila raskvašena ilovača, i mladića opominjala na nedavnu smrt nadahnutog i darovitog pripovedača, oko fra Petra koji je razgovor voleo kao hleb, plele su se raznolikei čudesne priče o zloglasnom stambolačkom zatvoru. Odavno umrlom Đžemu, nesuđenom nesrećnom sultanu, kazivao je Ćamil. O Ćamilu i njegovoj sudbini pričao je Haim. O Karađozu i životu u Prokletoj avliji saznavao je od sveznajućeg kolektiva hapšenika i isto tako sveznajućeg Haima.
Istovremeno, svaki pričalac, prirodom svoje priče i načinom na koji priča, posredno i o sebi kazuje – svojim duhom i životnim udesom boji priču.
Vešto izgrađena okvirna slika – opis manastira i manastirskog groblja u sumoran zimski dan ima alegorijsko značenje. „Horizont se primakao nadohvat ruke, sneg koji tiho pada spojio je nebo i zemlju, samo se jasno vidi sveža raka na groblju i staza koja vodi od groba do manastirske kapije“. Simbolično je upravo u detalju sveže rake na groblju i crne staze do manastira. Ova sumorna slika prikazanog pejzaža istakla je, nagovestila je da će ono što sledi biti u istom tonu.
U ekspoziciji je istaknuta još jedna aluzivna slika, ali budući da je zvučna, onomatopejska, doživljava se slušno. Vrši se popis alata. To je zaostavština pokojnog fra Petra. Sveža humka, koja se izdvaja na groblju je upravo njegova. Mladi fratar koji popisuje pokojnikove stvari, razmišlja o njemu i oživljava njegove priče o carigraskoj tamnici. Pokojni fra Petar bio je njen zatočenik, nedužno osuđen za obaveštavanje javnosti o progonima na teritoriji evropske Turske. „Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala, Nemačka. Jedna.“
Čuje se zveckanje alata i reči popisivača. I ova slika je kao i predhodna sumorna, sa sumornim alegorijskim značenjem. Iskazuje tužnu, melanholičnu misao o prolaznosti života i nameće još mnogo misli, pitanja o životu uopšte. Mladi fratar priseća se fra Petrove pričeo Prokletoj avliji i kvalifikuje način njegovog izlaganja: „njegova priča mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme, i stvari, stvarno zauvek utvrđeni tok događaja.“ Time je istakao da je fra Petar bio kvalitetan narator, slikovit, sugestivan, umeo pričom da veže za sebe, zanimljiv. Mladić se zato ganuto seća lepote fra Petrovih pričanjai zaključuje da se ona ne da iskazati. Sva saznanja koja su fra Petru postala dostupna posredovanjem niza pričalica, i sve ono o čemu su priče i iz podteksta svedočile, objedinjuje dominirajuća perspektiva pripovedača romana, čija priča sve ostale ujedinjuje. Tako je struktura romana složena i veše bojna. Uprvom susretu fra Petra i Ćamila, pripovedač će najpre uzeti fra Petruvu a zatim i Ćamilovu perspektivu. Iz Haimove priče o Ćamilu odstranjeno je sve suvišno pa i njegova brojna ponavljanja kojima je izražavao svoje čuđenje nad zapletenim ljudskim sudbinama: „E?A!“. Putevi fra Petrovog saznavanja o Ćamilu i ostalim ličnostima u avliji, poetike onih koji su tim saznanjima posredovali, kao i prstenasta kompozicija romana, slikovito dočaravaju kako pripovedači znaju ono što je na prvi pogled čoveku nedostupno. Samo jezgro te zagonetne moći dočarao je svojom pričom Ćamil. Ako je za Haima rečeno da je govorio iz ljudi, u Ćamilovom slučaju je pokazano kako se to postiže. Ovakvim pratenastim komponovanjem, ako se sledi smer od njenog najšireg ka najužem krugu, dočarava se proces kojim se nešto tuđe i široko postepeno zgušnjava i postoje lično i unutrašnje. Tako je Đžemova sudbina postala i Ćamilova, Ćamilov udes u jednom trenutku i Haimov, a ubrzo i fra Petrov. U osnovi svih ovih poistovećivanja je sposobnost pripovedača da se uživi u tuđe sudbine oko kojih se plete njihova priča. I pripovedač romana razgovarao je suštinski sa svakom junakom svoje priče, ponirao i uživljavao se u njihov duhovni svet, slično kao fra Petar kome se privideo Ćamil u teskobi zatvorskih prilika. U svakom od pripovedača u Prokletoj avliji – Haimu, amilu Basu, priča se postepeno zgnjušava, a u priči o njima prolazi se od najšireg kruga ka samom jezgru njihove opsesije. Zahvaljujući takvom komponovanju građe, roman dobija neobičnu dubinu, jer ima nekoliko životnih i tematskih planova. Drugi plan je Prokleta avlija. U odnosu na njene ćelije, dominira predočavanje dvorišta i u vreme kada zatvorenici izlaze iz ćelije. Život u zatvorskim ćelijama retko se prikazuje. Treći plan ove neobične dubinske slike sa više dimenzija čini sudbina nesrećnog Ćamila. Nji pisac prati delimično u dalekoj Akri, Ćamilovom zavičaju. Zavičajni deo priće daje se među zidinama carigradske tamnice. Četvrti plan romana je Ćamilova naučna opsesija. Nesrećni sultan Đžem žrtva je međunarodne diplomatije i zle kobi koja ga je videla kao sultanovog brata. Roman je u celini metaforičan. Kvalitet njegov je u bogatstvu likova i motiva, u realističnosti i alegoričnosti dela u celini.
Prokleta avlija 