Pisac je živo bio zainteresovan za sudbinu mlađeg sina Mehmeda Osvajača po imenu Džemo, koji je po očevoj smrti poražen u sukobu sa bratom oko prestola. Postao je igračka u rukama crkvenih i svetovnih vlasti hrišćanskog zapada. Zamišljeni biograf o nesrećnoj sudbini sultana Džema postaje u delu mladić iz Mirne po imenu Ćamil. Taj mladić, zbog neobične obuzenosti sudbinom nekadašnjeg pretedenta na presto, pobuđuje podozrenje vlasti, tada zatočenog brata. Ubrzo je dopao zatvora, gde ga je čekalo saslušanje s mučnim poniženjima koja takvu nepriliku prati. I sve je to prirodno motivisalo neočekivanu, prkosnu, sumanutu i psihološku tačnu izjavu mladića, dat kao odgovor na raspitivanje islednika, što je za njega bio Džem – sultan, odgovorio je „Ja sam to!“. Mladić se poistovetio sa nesrećnim sultanom Džemom, njegovom sudbinom, nepravdom koja mu je učinjena. O poistovećenosti sa onim o kojem se pripoveda pisac daje više primera. To su pričanja kojima nepovoljnici u zatvoru prekraćuju vreme. Naročito je znamenito u tom pogledu jedno mesto iz poslednjeg Ćamilovog poverljivog pričanja fra Petru. Opisujući Džemova preživljavanja prilikom pristizanja brodom u italijansku luku Čivitavekija, Ćamil je iznenada napustio govor u trećem licu i upotrebio zamenicu ja. Ćamilova sudbina ostala je nekokretizovana, nepoznanica, neizvesna, mistična, ali u svakom slučaju tragična. Govoreći o Ćamilu i njegovoj naučnoj strasti pisac je u nama pobudio saučestvovanje i razumevanje. Nakon Ćamilovog tragičnog nestanka pobuđena su osećanja teskobe i žaljenja. Ćamil je sanjar. Pod teretom neke surovosti života, predao se i izučavanju istorije nesrećnog sultana Džema. U Ćamilovom strasnompredavanju prašnjavim arhivskim spisima sako je jedna plemenita, poetska ljudska potreba da svoj duh stvaralački uposli.
Svaki pokušaj drugih hapšenika da čuju o čemu je mladić poverljivo šaputao fra Petru bio je osuđen na neuspeh. Haim i ne pokušava da priđe fra Petru dok ovaj sluša Ćamila i to je dokaz da Haim dobro poznaje junaka svoje priče. On se fra Petru pridružuje samo u Ćamilovom odsustvu, kad treba popuniti prikazane u mladićevoj priči i odgovoriti na fra Petrova pitanja.
U petoj glavi romana preneta je sažeta okosnica Ćamilove priče o Džemu.
Gotovo tokom istorijskog dokumenta kazana je Džemova povest. „Mnogo duže i življe,i drugačije, i sa drugim smislom govoreno bilo je ono što je fra Petar čuo od svog novog prijatelja“ – ističe pripovedač romana. Ćamil je uživevši se u Džemovu sudbinu postao pesnik.Dočaran je tako put mladićevog stvaralačkog nadahnuća koje je od suvoparnih istoriskih činjnjenica stvorilo poeziju. Nameće se pitanje zašto se Ćamil, između svojih predmeta proučavanja, tako duboko i trajno vezao baš za sudbinu nesrećnog sultana Džema. Možda je odgovor i u tome da su se oba našla u procepu između dva sveta „između dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika“. Ta dva sveta nisu samo hrišćani i nehrišćani. Dva sveta u dvojici Ćamilovih sunarodnika, kadiji i izmirskom valiji. Oni su na sasvim suprotan način videli i ocenili Ćamilovu strasnu predanost naciji. Dok je kadija u Ćamilovoj obuzetosti naukom video jedan plemeniti napor koji je možda i prešao granice uobičajenog i normalnog valijana kratkovida sebičnost odvešće mladića u Prokletu avliju gde će mu se zamesti trag. I pored svih upornih i plemenitih nastojanja, kadija je nemoćan pred valijom spremnim na zlo. U Prokletoj avliji u koju je bez krivice doveden i okrutno saslušavan zbog onog o čemu po svom najdubljem uverenju nikom nije trebalo odgovoriti, Ćamil je mogao življe i snažnije nego ranije osetiti Džemovu i svoju tragiku i nemoć u procepu između dva nepomirljiva sveta. Od trenutka kad je započeo priču o Džemu, Ćamil nije više pričao ni o čemu drugom. Kao i ostali pripovedači u avliji, opsednut je neodoljivom potrebom da svoju priču ispriča i to što pre. Ćamil je započeo priču o Džemu tek u drugom susretu sa fra Petrom, kada su ga nakon prvih saslušavanja, počeli ponovo puštati u dvorište. Ono šzo nije rekao islednicima, što im nije mogao objasniti i da je hteo, Ćamil je ispričao fra Petru. U Ćamila su se uselili nesigurnost i strah. Zato on žuri da svoju priču ispriča „ kao da se radi o nečem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena , jer već sutra može biti dockan“.
Ćamil se ne boji za sebe već samo za svoju priču i žuri da je ispričau izvornom obliku, da bi je tako zaštitio od duhovno ograničenih tumača. Predajući se strasno svojoj priči, Ćamil o nesuđenom Džemu priča „kao da se ispoveda“. U svoju priču unosi i ono što nigde nije mogao saznati i u koje je mogao proniknuti samo uživljavajući se u unutrašnji svet svoga junaka. Džemovi gnevi monolozi u zatočenju i samoći izgovoreni su „ ne Ćamilovim nego drugim glasom“, a Džemove stihove recitovao je kao svoje. Bas priča u drugom, Haim u trećem, a Ćamil se od njih razlikuje i po tome što i u toku pričanja prelazi na prvo lice. To Ćamilovo ja znak je potpunog poistovećivanja sa junakom svoje priče, Džemom. Priča koju je Ćamil ispričao fra Petru, priprema je za osudni trenitak u zatvorskoj ćeliji. Džem je progovorio iz Ćamila. Svoju nesreću Ćamil je pročitao u istorijskim i drugim svedočenjima o Džemu i ugradio u svoju priču o sultanu. Ćamil je mogao da nasluti i razume Džemovu želju za bekstvom, potrebu za nekom drugim svetom „ u kome se može živeti kao slobodan i bezimen čovekm među slobodnim i bezimenim ljudima“, jer je i sam za takvim svetom tragao. Islednici su u njegovoj strasnoj predanosti nauci videli ciljeve na koje on nikada nije ni pomislio.
Prokleta avlija 