Biografija

–     Ivo Andrić kao sinonim za srpsku književnost

–     Ivo Andrić kao asocijacija za Nobelovu nagradu

–     Ivo Andrić kao istaknuti romanopisac, pripovedač, pesnik i esejista.

Krajem 19. veka, 9.oktobra 1892. godine, žitelji malog mesta Travnik nisu slutili da će to vreme i to mesto ući u anale srpske književne istorije. Nisu slutili da će podatak o rođenju Ive Andrića biti ispisan na mnogim svetskim jezicima. Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo, gde joj je muž poslovao. Dve godine kasnije porodica Andrić ostaje bez najstarijeg člana. Brigu o dečaku preuzima očeva sestra udata za austrijskog zandarmerijskog narednika sa kojim nije imala dece. U kući na samoj obali Drine, u neposrednoj blizini ćuprije Mehmed paše Sokolovića , Ivo Andrić provodi detinstvo i dečačke dane.U Višegradu završava osnovnu školu, a u jesen 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju Bosansko – hercegovačku srednju školu. Stanuje sa majkom koja radi kao tkaljau obližnoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine i borac za pravdu. Nakon završetka gimnazije Andrić upisije Muhdroslovni fakultet u Kraljevskoj sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva. Sarađuje u „Hrvatskoj riječi“, „Hrvatskom pokretu“ i „Savremeniku“- objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U „Hrvatskom pokretu“ objavljuje četiri Pisma iz Krakova. Vest o ubistvu Franca Ferdinanda nagnala ga je da napusti Krakovo. Vozom stiže u Zagreb, potom na Rijeku a onda brodom dolazi u Split. Policija ga ubrzo hapsi kao pripadnika Nacionalno revolucionarne omladine. Nakon tri godine Andrić je pomilovan i odlazi u Višegrad. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga „Ex Ponto“, pesme u prozi, a nekoliko godina kasnije, kao več poznat književni stvaralac, postavljen je za vicekonzula u Gracu, gde upisuje Filozofski fakultet. Godine 1928. Andrić je imenovan za vicekonzula u Madridu odakle održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga ordenom velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle Drugog svetskog rata dolazi u Višegrad. List Borba 1961. godine objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljniji kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivo Andriću je ovenčan ovom prestižnom nagradom. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli specijalna Vukova nagrada.

Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka. Ivo Andrić umire 1975.

U aleji zaslužnih građana na Novom groblju položena je urna Ive Andrića.

Za vise o Ivi Andricu klikni OVDE

 

Misli iz “Ex Ponta”

Zatvoren u marbušku tamnicu između zidova u mraku samice Ivo Andrić stvara „Eh Ponto“. U ovom delu do izražaja dolazi ono po čemu je Andrić naročito poznat u savremenoj književnosti a to su vanredne analize i psihološka sagledavanja čovekovog stanja. Prati ga motiv usamljenosti, strepnje i melanholije. Misli su mu zatvorene i obuzet je samoćom kroz čitav svoj stvaralački rad. Zbog situacije u kojoj se nalazio osnovna dva motiva su samoća i nemir. Bol koji doživljava razara ga i jedini svetli trenuci su su povremeni bleskovi inspiracije. Nije zadovoljan životom, spopada ga melanholija, oseća se usamljen i za to krivi sebe.

Egzistencijalno stanje u kome se nalazi jeste utamničenost, odvojenost od sveta i ljudi, samoća, tišina i ćutanje, a osećanja koja ga nastanjuju su bol, očaj i strah.

U kišnim danima posle deset nedelja neizlečenja iz ćelije lišen spoljašnjih prizora i prostornih vidika, zamišljen sklapa oči i negde duboko u sebi otkriva davno doživljeni svet koji sada postaje stvaran, njegov svet, jer „ sve je u svjesti živo i svjetlo na tamnoj pozadini ove patnje“.

On shvata da je u njemu mnogo naizgled zaboravljenih i pri dnu svesti zaturenih utusakai mnogih doživljaja.

„Raskoš i lepota života žive neuništivo u meni “, što je znak da nije sve utrnulo i izgubljeno.

„ Sputan i nemoćan u toj vlažnoj jazbini, u položaju koji me ponizuje do skota, ja prvi put poim u mislima i obuhvatnim osjećajem smisao ljudskog života i borbe. U meni bljesnu iskupljenlja istina“.

Došavši do spokojstva u svojim lomljenjima duše on snagom svoga duha i svojim mislima ruši zidove tamnice.

Patnja preobražava čoveka. Zatvoren i skučen fizički prostor poništava se i pobeđuje bezgraničnim prostorom u čoveku.

 

Fra Petar

Fra Petar se ni kriv ni dužan našao u tamnici pod neosnovanom sumnjom da je radio protiv otomanske carevine. Odlikovao se vedrinom, pribranošću, humanošću i razumevanjem tuđih nevolja. Svojom prirodom ublažava sumorne tonove romana; umoran je, trezven, prijatan i zanimljiv sagovornik i darovit pripovedač. Voleo je razgovor kao hleb i oko njega su se plele raznolike i čudesne priče o zloglasnom stambolskom zatvoru. Odavnom umrlom Džemu, nesuđenom sultanu, kazivao mu je Ćamil. O Ćamilu i njegovoj sudbini pričao je Haim. O Karađozu i životu u Prokletoj avliji saznavao je od hapšenika i isto tako od sveznajućeg Haima. „Njegova priča mogla je da se prekida, nastavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava a i širi bez obizira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvrđeni tok događaja“. „Pričao je na prekide, u odlomcima, kako može da priča teško bolestan čovek koji se trudi da sabesedniku ne pokaže ni svoje fizičke bolove i svoju čestu misao na blisku smrt“. U romanu priča o Prokletoj avliji počinje tek pošto je fra Petar sahranjen. Tu oko njegove sveže humke začeo se rumeni krug priča. O fra Petru se u romanu više priča nego što on sam govori. O tome što je fra Petar pričao , čitalac posredno saznaje. Fra Petrovu priču i njenu lepotu priziva mladić koji stoji pored prozora njegove manastirske ćelije. Zajedno s njim, ponesen lepotom priče, plovio je nepoznatim predelima i zagonetnim putevima ljudskog duha. Ćelija, napuštena fra Petrovom smrću goni mladića da pogleda napolje i potraži njegovu svežu humku, da u sećanju vaskrsne njegovu najlepšu priču. Priča dozvana u mladićevo sećanje, prkosi fra Petrovom fizičkom nastanku i mladiću ponovo otvorio nedogledne vidike. Prepirci dvojice fratara, koji popisuju fra Petrovu zaostavštinu, suprodstavlja se mladićevo uporno i melanholično ćutanje. Fra Petar je svoju priču ispričao svom izabranom slušaocu. To je ovaj mladić kome je fra Petar sa samrtničke postelje u amanet ostavio svoju priču o neobičnim ljudskim sudbinama o kojima je saznao boraveći u Prokletoj avliji. Fra Petar će svoju priču dovesti do savršenstva kada je bilo potrebno prigušiti učestale misli o smrti i nestanku. U teskobi zatvorskih prilika i trezveni fra Petar se pomeo. Mučila ga je neizvesnost zbog sopstvene sudbine i teškog, besmislenog nesporazuma koji ga je doveo u Prokletu avliju. Uporedo je s tim , opsedale su ga misli o zagonetnom i tragičnom Ćamilovom nestanku. Dani bez Ćamila kao da su stezali tamnicu oko fra Petra. Osećao se napuštenim i usamljenim. Dok je slušao nesrećnog mladića i branio fra Petra je ređe mislio o svojoj nevolji. Mladić je netragom nesta, ostavio fra Petru uspomenu koja je bila i ozarenje u zatvorskoj tami, ali je budila i teška saznanja i saučestvovanje koje je bilo sve teže podnositi. I upravo taj unutrašnji pritisak i teskoba prizvali su Ćamila koji se suznih očiju „privio“ uz fra Petra. Pre no što će napustititamnicu, fra Petaru se priviđa Ćamil. Tada je fra Petar u sebi grejao Ćamilovu sudbinu, koju će u teskobi svoje manastirske ćelije uobličiti u priču. Imaginarni dijalog sa Ćamilom svedoči o ostvarenoj bliskosti između fra Petra i Ćamila.

Pritešnjen u Prokletoj avliji, fra Petar je u prilici da iskusi Čamilovo duhovno stanje da „ ne vidi ono što je oko njega, a vidi ono čega nema“!. Koreći Ćamila, fra Petar kori i sebe. U svemu ovom je poznata i večna čovekova teskoba u životu koji ga kinji, muči, ograđujei pritešnjuje – isto kao što svoje sužnje zlostavlja Prokleta avlija.

Fra Petrova priča je sačuvala uspomenu na Ćamila, na čistotu njegovog zanosa i humanosti za koje su sposobni samo najbolji ljudi. Pričajući o Ćamilu. Fra Petar je ublažio mladićevo odsustvo. Ponovo predano suprodstavljajući svemu što je mogo da ukalja njegov plemeniti i čisti zanos.

 

Haim

Od Haima, Ćamilovog sugrađanina iz Smirne, fra Petar je saznao o Ćamilu i njegovoj porodici, o svemu što je predhodilo njegovom dolasku u Prokletu avliju. Haim pripoveda u trećem licu. O sebi malo govori. Najviše ga zanima Ćamilov život, a svedoči, takođe o fra Petru, kao i dvojici trgovaca iz Bugarske. I Haima progoni osećanje straha, ali je poreklo straha zagonetno. Zna se da je tom prekomernom strahu priča bila jedini lek. „Tužan je izgledao ceo, brižan i uplašen, ali njegova potreba za govorom bila je veća i jača od njegove nevolje i velikog straha“. I sam Haim nije ravnodušan prema svojoj neodoljivoj potrebi da priča o tuđim sudbinama. Pojedinost da Haim o sebi malo i uopšte ne govori, upućuje na pomisao da je Haimov strah manje uslovljen brigom nad svojom, već više nad opšte ljudskom sudbinom. I Haim je želeo nešto više, čudesno i izuzetno, u odnosu na ono što mu je objektivna stvarnost nudila. Haim se poistovećivao sa onima o kojima je pričao i zato je imao sposobnost da govori iz njih. Uživljavanje u njihov unutrašnji svet pružalo mu je čudesna saznanja koja je tako neodoljivo želeo da ispriča i da tako pomogne da te pojedinačne sudbine omoguće ostalim ljudima da se u nepredvidivim životnim virovima uspešnije snalaze. Pričajuči Haim živi i tuđe živote, otkriva i tuđe sudbine,svedoči. Ukleta duša koja se pričom i hrani i truje. On je umnožena Ćamilova drama.

„Glas mu je drhtao.To prisili fra Petra da podigne oči i da ga bolje pogleda. Haim je bio još mršaviji, uvek jedanko neobrijan, sa crvenim i suznim očima, kao da je dugo sedeo kraj nekog dimljivog ognjišta. Glava mu je lako podrhtavala a glas mu je bio piskav i prigušen“. To što je Haim bio Ćamilov sugrađanin iz Smirne, u kojoj se sve zna, moglo mu je omogućiti da sazna samo okosnicu Ćamilove sudbine. Prvu i potpunu istinu o Ćamilovom životnom udesu, Haim je sam intuitivno otkrio uživljavajući se u duhovni svet junaka svoje priče. Prazna mesta u priči Haim je sam popunio. U tome mu je pomogaopripovedački napon kome je u osnovi sposobnost poistovećivanja sa predmetom o kome se priča. Na početku svoje priče o Ćamilovoj sudbini, haim svog junaka izdvaja među zatvorenicima u avliji i pokazuje da ga visoko ceni. Sve do ćamilovog tragičnog kraja, reklo bi se da je Haim njegovom sudbinom ponajviše obuzet. Otuda je poticala i njegova stalna potreba da priča fra Petru, svom izabranom,zainteresovanom slušaocu.

Haim dobro poznaje i život i čoveka. Možda je upravo zato, od tolikog znanja, stalno uplašen i preterano oprezan. Ćamila više nema. Nad njegovim nestankom vije se Haimova priča koja bi da posvedoči o trenutku kada je plemeniti mladić tragično saznao surovost jednog pokreta, ali i svojoj opsesiji. Od Haima priču preuzima fra Petar i dodaje joj svoje duhovne boje. Ova priča kao dragocena relikvijaza dobro, čuva uspomenu na prijateljstvo sa nesrećnim mladićem.

Ćamil

Pisac je živo bio zainteresovan za sudbinu mlađeg sina Mehmeda Osvajača po imenu Džemo, koji je po očevoj smrti poražen u sukobu sa bratom oko prestola. Postao je igračka u rukama crkvenih i svetovnih vlasti hrišćanskog zapada. Zamišljeni biograf o nesrećnoj sudbini sultana Džema postaje u delu mladić iz Mirne po imenu Ćamil. Taj mladić, zbog neobične obuzenosti sudbinom nekadašnjeg pretedenta na presto, pobuđuje podozrenje vlasti, tada zatočenog brata. Ubrzo je dopao zatvora, gde ga je čekalo saslušanje s mučnim poniženjima koja takvu nepriliku prati. I sve je to prirodno motivisalo neočekivanu, prkosnu, sumanutu i psihološku tačnu izjavu mladića, dat kao odgovor na raspitivanje islednika, što je za njega bio Džem – sultan, odgovorio je „Ja sam to!“. Mladić se poistovetio sa nesrećnim sultanom Džemom, njegovom sudbinom, nepravdom koja mu je učinjena. O poistovećenosti sa onim o kojem se pripoveda pisac daje više primera. To su pričanja kojima nepovoljnici u zatvoru prekraćuju vreme. Naročito je znamenito u tom pogledu jedno mesto iz poslednjeg Ćamilovog poverljivog pričanja fra Petru. Opisujući Džemova preživljavanja prilikom pristizanja brodom u italijansku luku Čivitavekija, Ćamil je iznenada napustio govor u trećem licu i upotrebio zamenicu ja. Ćamilova sudbina ostala je nekokretizovana, nepoznanica, neizvesna, mistična, ali u svakom slučaju tragična. Govoreći o Ćamilu i njegovoj naučnoj strasti pisac je u nama pobudio saučestvovanje i razumevanje. Nakon Ćamilovog tragičnog nestanka pobuđena su osećanja teskobe i žaljenja. Ćamil je sanjar. Pod teretom neke surovosti života, predao se i izučavanju istorije nesrećnog sultana Džema. U Ćamilovom strasnompredavanju prašnjavim arhivskim spisima sako je jedna plemenita, poetska ljudska potreba da svoj duh stvaralački uposli.

Svaki pokušaj drugih hapšenika da čuju o čemu je mladić poverljivo šaputao fra Petru bio je osuđen na neuspeh. Haim i ne pokušava da priđe fra Petru dok ovaj sluša Ćamila i to je dokaz da Haim dobro poznaje junaka svoje priče. On se fra Petru pridružuje samo u Ćamilovom odsustvu, kad treba popuniti prikazane u mladićevoj priči i odgovoriti na fra Petrova pitanja.

U petoj glavi romana preneta je sažeta okosnica Ćamilove priče o Džemu.

Gotovo tokom istorijskog dokumenta kazana je Džemova povest. „Mnogo duže i življe,i drugačije, i sa drugim smislom govoreno bilo je ono što je fra Petar čuo od svog novog prijatelja“ – ističe pripovedač romana. Ćamil je uživevši se u Džemovu sudbinu postao pesnik.Dočaran je tako put mladićevog stvaralačkog nadahnuća koje je od suvoparnih istoriskih činjnjenica stvorilo poeziju. Nameće se pitanje zašto se Ćamil, između svojih predmeta proučavanja, tako duboko i trajno vezao baš za sudbinu nesrećnog sultana Džema. Možda je odgovor i u tome da su se oba našla u procepu između dva sveta „između dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika“. Ta dva sveta nisu samo hrišćani i nehrišćani. Dva sveta u dvojici Ćamilovih sunarodnika, kadiji i izmirskom valiji. Oni su na sasvim suprotan način videli i ocenili Ćamilovu strasnu predanost naciji. Dok je kadija u Ćamilovoj obuzetosti naukom video jedan plemeniti napor koji je možda i prešao granice uobičajenog i normalnog valijana kratkovida sebičnost odvešće mladića u Prokletu avliju gde će mu se zamesti trag. I pored svih upornih i plemenitih nastojanja, kadija je nemoćan pred valijom spremnim na zlo. U Prokletoj avliji u koju je bez krivice doveden i okrutno saslušavan zbog onog o čemu po svom najdubljem uverenju nikom nije trebalo odgovoriti, Ćamil je mogao življe i snažnije nego ranije osetiti Džemovu i svoju tragiku i nemoć u procepu između dva nepomirljiva sveta. Od trenutka kad je započeo priču o Džemu, Ćamil nije više pričao ni o čemu drugom. Kao i ostali pripovedači u avliji, opsednut je neodoljivom potrebom da svoju priču ispriča i to što pre. Ćamil je započeo priču o Džemu tek u drugom susretu sa fra Petrom, kada su ga nakon prvih saslušavanja, počeli ponovo puštati u dvorište. Ono šzo nije rekao islednicima, što im nije mogao objasniti i da je hteo, Ćamil je ispričao fra Petru. U Ćamila su se uselili nesigurnost i strah. Zato on žuri da svoju priču ispriča „ kao da se radi o nečem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena , jer već sutra može biti dockan“.

Ćamil se ne boji za sebe već samo za svoju priču i žuri da je ispričau izvornom obliku, da bi je tako zaštitio od duhovno ograničenih tumača. Predajući se strasno svojoj priči, Ćamil o nesuđenom Džemu priča „kao da se ispoveda“. U svoju priču unosi i ono što nigde nije mogao saznati i u koje je mogao proniknuti samo uživljavajući se u unutrašnji svet svoga junaka. Džemovi gnevi monolozi u zatočenju i samoći izgovoreni su „ ne Ćamilovim nego drugim glasom“, a Džemove stihove recitovao je kao svoje. Bas priča u drugom, Haim u trećem, a Ćamil se od njih razlikuje i po tome što i u toku pričanja prelazi na prvo lice. To Ćamilovo ja znak je potpunog poistovećivanja sa junakom svoje priče, Džemom. Priča koju je Ćamil ispričao fra Petru, priprema je za osudni trenitak u zatvorskoj ćeliji. Džem je progovorio iz Ćamila. Svoju nesreću Ćamil je pročitao u istorijskim i drugim svedočenjima o Džemu i ugradio u svoju priču o sultanu. Ćamil je mogao da nasluti i razume Džemovu želju za bekstvom, potrebu za nekom drugim svetom „ u kome se može živeti kao slobodan i bezimen čovekm među slobodnim i bezimenim ljudima“, jer je i sam za takvim svetom tragao. Islednici su u njegovoj strasnoj predanosti nauci videli ciljeve na koje on nikada nije ni pomislio.

 

 

Kompozicija romana

Književnoumetnička građa raspoređena je u romanu kao sistem priča u priči.

Između priloga i epiloga kao okvira, nižu se različite priče koje pričaju Zaim, Bas, Haim, Ćamil, fra Petar.

Sadržaj priča oblikovan je tehnikama naratora. U okvirnoj slici priču počinje mladi fra ratislav. Od njega pripovedanje preuzima fra Petar, pa ga predaje Haimu, a od Haima priču preuzima Ćamil. U kulminaciji romana, a to je ono mesto koje sadrži opis Ćamilove nesreće, ponovo se javlja Haim, kao narator, ali u ulozi fra Petrovog sabesednika, zatim opet priča fra Petar i na kraju, u drugom delu okvirne slike, sa nekoliko poteza roman završava fra Ratislav.

Narator koji je trenutno na sceni koja trenutno priča svoj deo romana po pravilu uvek najavljuje narednoga.

U okvirnoj priči pojavljuje se neimenovani mladić koji stoji pored prozora fra Petrove manastirske ćelije i ganuto se seća lepote fra Petrovog pričanja. Pripovedačevo objektivno pripovedanje je u trećem licu. Na prostoru carigradske tamnice pripovedač je uglavnom u fra Petrovom vidokrugu, čime se postižeutisak ne posrednostiu opisivanju. Fra Petrova saznavanja motivisana su uvođenjem Haima, Jevrejina iz Smirne i uhapšenicima koji su o svemu što se događalo u „Prokletoj avliji“ na čudesan način saznavali i sami dodavali i kitili. Kao što se oko fra Petrovog svežeg groba, u opštoj belini rumenila raskvašena ilovača, i mladića opominjala na nedavnu smrt nadahnutog i darovitog pripovedača, oko fra Petra koji je razgovor voleo kao hleb, plele su se raznolikei čudesne priče o zloglasnom stambolačkom zatvoru. Odavno umrlom Đžemu, nesuđenom nesrećnom sultanu, kazivao je Ćamil. O Ćamilu i njegovoj sudbini pričao je Haim. O Karađozu i životu u Prokletoj avliji saznavao je od sveznajućeg kolektiva hapšenika i isto tako sveznajućeg Haima.

Istovremeno, svaki pričalac, prirodom svoje priče i načinom na koji priča, posredno i o sebi kazuje – svojim duhom i životnim udesom boji priču.

Vešto izgrađena okvirna slika – opis manastira i manastirskog groblja u sumoran zimski dan ima alegorijsko značenje. „Horizont se primakao nadohvat ruke, sneg koji tiho pada spojio je nebo i zemlju, samo se jasno vidi sveža raka na groblju i staza koja vodi od groba do manastirske kapije“. Simbolično je upravo u detalju sveže rake na groblju i crne staze do manastira. Ova sumorna slika prikazanog pejzaža istakla je, nagovestila je da će ono što sledi biti u istom tonu.

U ekspoziciji je istaknuta još jedna aluzivna slika, ali budući da je zvučna, onomatopejska, doživljava se slušno. Vrši se popis alata. To je zaostavština pokojnog fra Petra. Sveža humka, koja se izdvaja na groblju je upravo njegova. Mladi fratar koji popisuje pokojnikove stvari, razmišlja o njemu i oživljava njegove priče o carigraskoj tamnici. Pokojni fra Petar bio je njen zatočenik, nedužno osuđen za obaveštavanje javnosti o progonima na teritoriji evropske Turske. „Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala, Nemačka. Jedna.“

Čuje se zveckanje alata i reči popisivača. I ova slika je kao i predhodna sumorna, sa sumornim alegorijskim značenjem. Iskazuje tužnu, melanholičnu misao o prolaznosti života i nameće još mnogo misli, pitanja o životu uopšte. Mladi fratar priseća se fra Petrove pričeo Prokletoj avliji i kvalifikuje način njegovog izlaganja: „njegova priča mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme, i stvari, stvarno zauvek utvrđeni tok događaja.“ Time je istakao da je fra Petar bio kvalitetan narator, slikovit, sugestivan, umeo pričom da veže za sebe, zanimljiv. Mladić se zato ganuto seća lepote fra Petrovih pričanjai zaključuje da se ona ne da iskazati. Sva saznanja koja su fra Petru postala dostupna posredovanjem niza pričalica, i sve ono o čemu su priče i iz podteksta svedočile, objedinjuje dominirajuća perspektiva pripovedača romana, čija priča sve ostale ujedinjuje. Tako je struktura romana složena i veše bojna. Uprvom susretu fra Petra i Ćamila, pripovedač će najpre uzeti fra Petruvu a zatim i Ćamilovu perspektivu. Iz Haimove priče o Ćamilu odstranjeno je sve suvišno pa i njegova brojna ponavljanja kojima je izražavao svoje čuđenje nad zapletenim ljudskim sudbinama: „E?A!“. Putevi fra Petrovog saznavanja o Ćamilu i ostalim ličnostima u avliji, poetike onih koji su tim saznanjima posredovali, kao i prstenasta kompozicija romana, slikovito dočaravaju kako pripovedači znaju ono što je na prvi pogled čoveku nedostupno. Samo jezgro te zagonetne moći dočarao je svojom pričom Ćamil. Ako je za Haima rečeno da je govorio iz ljudi, u Ćamilovom slučaju je pokazano kako se to postiže. Ovakvim pratenastim komponovanjem, ako se sledi smer od njenog najšireg ka najužem krugu, dočarava se proces kojim se nešto tuđe i široko postepeno zgušnjava i postoje lično i unutrašnje. Tako je Đžemova sudbina postala i Ćamilova, Ćamilov udes u jednom trenutku i Haimov, a ubrzo i fra Petrov. U osnovi svih ovih poistovećivanja je sposobnost pripovedača da se uživi u tuđe sudbine oko kojih se plete njihova priča. I pripovedač romana razgovarao je suštinski sa svakom junakom svoje priče, ponirao i uživljavao se u njihov duhovni svet, slično kao fra Petar kome se privideo Ćamil u teskobi zatvorskih prilika. U svakom od pripovedača u Prokletoj avliji – Haimu, amilu Basu, priča se postepeno zgnjušava, a u priči o njima prolazi se od najšireg kruga ka samom jezgru njihove opsesije. Zahvaljujući takvom komponovanju građe, roman dobija neobičnu dubinu, jer ima nekoliko životnih i tematskih planova. Drugi plan je Prokleta avlija. U odnosu na njene ćelije, dominira predočavanje dvorišta i u vreme kada zatvorenici izlaze iz ćelije. Život u zatvorskim ćelijama retko se prikazuje. Treći plan ove neobične dubinske slike sa više dimenzija čini sudbina nesrećnog Ćamila. Nji pisac prati delimično u dalekoj Akri, Ćamilovom zavičaju. Zavičajni deo priće daje se među zidinama carigradske tamnice. Četvrti plan romana je Ćamilova naučna opsesija. Nesrećni sultan Đžem žrtva je međunarodne diplomatije i zle kobi koja ga je videla kao sultanovog brata. Roman je u celini metaforičan. Kvalitet njegov je u bogatstvu likova i motiva, u realističnosti i alegoričnosti dela u celini.

 

 

O “Prokletoj avliji”

„Prokleta avlija“ je roman nevelik obimom a u pogledu značenja spada u red najzagonetnijih dela.

Objavljen je 1954. godine devet godina nakon romana „Gospođica“, „Travnička hronika“ i „Na Drini ćuprija“. Za razliku od ovih dela okvir događanja „Proklete avlije“ je izvan Bosne, u Carigradu, a s Bosnom ga veže lik fra Petra, koji je sticajem okolnosti, dospeo u najveći carigradski zatvor nazvan Prokleta avlija. Delo je pisao ekavicom, te sadrži mnogo arhaizama kako bi se što više dočarala situacija onoga vremena.

Mesto radnje je tamnica drevne turske prestonice, a vreme koje je sugerisano okvirnom pričom je sadašnje. Narator je ćovek našeg podneblja, ali glavni junaci potiču uglavnom iz turske etničke celine. Kvalit ovom delu daje pre svega bogastvo motiva i likova i bogatstvo značenja. Celokupnom strukturom priče pisac je iskazao svoje viđenje provrečnost civilizacije koju čovek gradi.

Dela Ive Andrića puna su misaonih, umetničkih, svevremenskih, životnih vrednosti, a među njima ističe se ovaj roman. Piščeve slike u ovom delu nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, već su i šira uopštavanja, trajna životna značenja.

Prokleta avlija kao tamnica izvan je vremena i prostora. U tamnici su zločinci krvavih ruku, manijaci, ljudi svih rasa, nacija, profesija, mentaliteta, kockari, politički krivci, stvarni i nabeđeni, krivi i nedužni. Pisac se vratio bosanskoj prošlosti i motivima ljudske tragedije i izgubljenosti. Slikajući razne karaktere ove zatvorske sredine i prateći puteve kojima su oni dospeli do ove tamnice, pisac je pokazao kako jedna zla, osiona vlast u strahu da će izgubiti postaje nesigurna, i zato pod besmislenim sumnjama puni tamnicu krivima i nedužnima.

Stah od pada oduzima takvom režimu sposobnost razlikovanja krivog od nedužnog.

Iz togas se posebno izdižu sudbine fra Petra i Ćamila.